Svetski turizam u budućnosti

Uvod

Savremeni turizam sve više odvaja one uticaje u svetskom ekonomskom sistemu na koje može da utiče i one koje su van sfere njegovog delovanja. Uticaji koje turizam ne može da kontroliše, sve više postaju njegovi neprijatelji.

 Zbog toga možemo da kažemo da su ,,jahači apokalipse” u svetskom turizmu veoma važne činjenice njegovog budućeg razvoja. Demografske promene u svetu sve više fiksiraju turističku tražnju i ponudu u novim prostornim celinama, sa novim turističkim resursima, s jedne strane veoma kvalitetnim, a s druge strane često ekstremnim. Rast svetskog stanovništva takođe uvećava segmentne grupe potrošača sa tačno izdiferenciranim obeležjima i definisanom ekonomskom moći.

 Drugi “jahač apokalipse” u svetskom turizmu ne može da zaustavi rast nauke, koja brzo menja metode, obim, strukturu i načine formiranja svetskog turistič-kog proizvoda. To, s druge strane, omogućava brži rast želja savremenih turista od promena, prilagođavanja i diverzifikovanja svetske turističke ponude.

 Treća nemogućnost uticaja savremenog turizma je na tehničko-tehnološki progres koji strahovitom brzinom razvija kako sadržaje direktne turističke ponude, tako i svih indirektnih činilaca turističkog proizvoda. Takve tendencije na strani turističke tražnje menjaju svest potencijalnih potrošača, često u nekorektne, ili neostvarljive turističke motive. Poslednji ,,jahač apokalipse” u svetskom turizmu širenjem informacionih tehnologija otvara mogućnost nekonkurentne trke u prikupljanju i plasiranju različitih informacija, gušeći, u mnogim slučajevima, manje razvijene destinacije. Stvarajući mogućnost virtuelnog sveta turističkim potrošačima, on dovodi do dominacije, agresivnosti, moći i kapitala u svetskim turističkim tokovima.Budućnost svetskog turizma mora da objedini pozitivne i negativne činioce razvoja, s tim da pozitivni efekti uvek mogu da izbegnu negativne uticaje, uz stalni rast turističkog prometa, pravilnu redistribuciju, realokaciju turističke ponude i ostvarenje potpunog zadovoljenja kako turista, tako i turističkih radnika i lokalnog stanovništva.

Neke značajne odrednice budućeg razvoja svetskog turizma

Globalni svet je ušao u fazu najdinamičnijih promena. One mogu da dovedu do potpunog sloma svetskih društveno-ekonomskih kretanja, ili do potpuno nove preraspodele svetskih resursa, nivoa životnog standarda i privredne razvijenosti. Ako do 2020. godine giganti, kao što su Kina, Indija i Rusija, preuzmu vodeću ulogu u svetskoj ekonomiji, onda će i svetski turizam doživeti nove oblike disperzovanja i regionalnih kretanja (WTO, 2000). Nova masa novčanih sredstava omogućiće veće izdvajanje za turizam, kako u pogledu ulaganja u razvoj novih destinacija, oblikovanja kvalitetnog turističkog proizvoda, tako i u pogledu rasta potrošnje budućih turista. Brzi porast demografskih, političkih i tehničko-tehnoloških promena, koje su van uticaja turizma, izazivaju nove potrošačke testove, kreativno pakovanje turističkih proizvoda i novu fizionomiju turističkog transporta. To dalje oblikuje turističku tražnju, ponudu starih i novih destinacija, marketing i distribuciju, pretvarajući ih u najdinamičnije procese. Takođe, novi razvoj ljudskih resursa, za potrebe turizma, u budućnosti, otvara nove sisteme menadžmenta humanih resursa (HRM) i razvoja humanih resursa (HRD), koji, uz pomoć informacionih tehnologija, postaju jedinstven zahtev budućih turističkih trendova.Budući razvoj svetskog turizma ne samo da evidentira opšte promene, već uvodi i specifične, koje moraju brzo da budu prihvaćene. Zbog toga turističke organizacije, u budućnosti, neće samo da upravljaju resursima i globalnim razvojem, već će težište menadžmenta prebaciti na trendove. To ukazuje da je na početni razvoj turizma bio od presudnog uticaja saobra-

ćaj, a na budući to će biti tehničko-tehnološki napredak, razvoj informacionih sistema i upravljanje modernim kadrovima.Prema predviđanjima WTO svetski turizam će u periodu do 2010. godine rasti po stopi od oko 4% godišnje i dostići će jednu milijardu aktivnih turista (WTO, 2000). U mnogim zemljama doći će do restrikcije domaćeg turizma, zbog neuspelih 

tranzicionih promena, ili zbog nove preraspodele fonda slobodnog vremena, u razvijenim zemljama. Takođe, politička nestabilnost, terorizam i ratovi desetkovaće turističku ponudu u tim zemljama. U zemljama brzog ekonomskog rasta (istočna i jugoistočna Azija) turizam mora da postane ,,nužna potreba”, kako bi ljudi iz tih zemalja brzo dostigli nivo turističke potrošnje i ponude razvijenih zemalja. Regionalna preraspodela svetskog turizma ići će prema Karibima, centralnoj i južnoj Americi, s tim da se u tim zemljama reše socijalni problemi koji izazivaju nestabilnost turističke ponude. Delovi južne i istočne Afrike, u svetskom turizmu, igraju sve značajniju ulogu i to naročito u turizmu doživljaja, safari i eko-turističkoj aktivnosti. Južna, jugoistočna i istočna Azija, u budućem razvoju turizma, osvojiće veliko tržište, rast turističke potrošnje, potpunu valorizaciju antropogenih vrednosti i oblike savremenog, tj. poslovnog, kongresnog i avanturističkog turizma.

U budućnosti će svetski turizam zavisiti od dve grupe faktora:

• egzogenih, odnosno eksternih i

• internih faktora.

Egzogeni faktori direktno određuju svetski društveno-ekonomski sistem, a indirektno svetski turizam. Ti faktori uključuju: globalno kretanje svetskog kapitala, demografsku eksploziju i demografsko starenje, uvođenje tehničko-tehnoloških novina u sekundarnim sastavnim delovima turističkog proizvoda, virtuelni svet turizma u sistemu informacionih tehnologija i rešavanje konflikata, koegzistencije i simbioze turizma i životne sredine.Interni faktori predstavljaju unutrašnje pokretačke promene, u okviru upravljačkog turističkog sistema, po pojedinim sektorima.Rešavanje socijalnih promena u svetskom turizmu biće kroz realizaciju ponude na kratak rok. U velikim gradovima to zahteva izgradnju namenskih zabavnih parkova, rekreacionih zona i otvaranje privremenih kapaciteta za izletnike i vikend turiste u bližoj okolini. S druge strane, u onim zemljama, gde je starenje stanovništva brže, motivi putovanja kretaće se od odmora i zabave, prema edukativnim destinacijama, sa atraktivnim antropogenim vrednostima. U onim zemljama, u kojima dolazi do demografske eksplozije 

i gde postoji višak stanovništva, turistički motivi budućnosti biće:

• sve veće učešće mladih u kreiranju turističke ponude; tako, npr. 88% mladih 

ljudi u svetu želi da razvije privatni biznis u turizmu, uz pomoć svojih država i međunarodnih razvojnih fondova; takođe, oni žele kompletno umrežavanje informacionih turističkih sistema, 

brzu konkurenciju i stalnu edukativnu aktivnost; i

• veće učešće mladih u preraspodeli ukupne turističke tražnje; zbog čega sve zemlje moraju da obrate pažnju na turizam mladih, izgradnju velikih hostela i kamping centara, sa takvim turističkim proizvodom koji je prilagođen njihovoj platežnoj moći i njihovim zahtevima.

Sve savremene tendencije, u svetskom turizmu, moraju da zadovolje prelaz iz masovnog ka individualnom, tj. iz kompleksno uobličenog pasivnog proizvoda ka posebnom. To znači da budućnost svetskog turizma zahteva promene u odnosu potrošača prema svojim novčanim sredstvima, fondu slobodnog vremena, ujednačavanju socijalnih kategorija segmentacije potrošača i ponuđača turističkih usluga, ekonomskih efekata, turističkih zahteva i proizvodnje turističkog proizvoda, kao i pretvaranja elemenata životne sredine u bazne motive turističkih kretanja. Budući turizam mora da rešava antagonistički sukob između stalno rastućih želja turista, s jedne strane, i stalno rastućih zahteva ponuđača usluga, s druge strane. To može da izazove negativne efekte u neplanskoj gradnji turističkih kapaciteta, zapošljavanju neodgovarajuće radne snage, manipulaciju turističkim informacijama i nelojalnu konkurenciju. Ta nelojalna konkurencija ubrzaće gašenje onih preduzeća koja su dostigla saturaciju u turističkoj aktivnosti i afirmaciju onih koja još uvek nisu dostigla nivo stabilnih ekonomskih subjekata.Osim osnovnih faktora budućeg razvoja svetskog turizma, koji proističu iz globalizacije, možemo da kažemo da su veoma značajni i oni koji deluju na duži rok. 

Ti faktori su:

• globalno zagrevanje i narušavanje 

ozonskog omotača; razni uragani, cunami, raspored kiselih kiša, širenje pustinja i jačanje monsuna utiču na razmeštaj i zaštitu turističkih centara u čitavom svetu; takođe, neprestano ispuštanje otrovnih gasova u atmosferu sve više ugrožava atraktivne turističke regione, kao što su Azija i Pacifik;

• povećanje temperature povećava i rast 

nivoa svetskog mora, što uslovljava novu preraspodelu svetskog turizma;

• investiciona ulaganja, u budućem razvoju svetskog turizma, takođe zahtevaju rekonstrukciju;

• lične osobenosti turista takođe su indikator njegovog budućeg razvoja; i

• tehnološke inovacije, kao što je virtuelna realnost, mogu jednog dana zameniti autentično iskustvo putovanja u potpunosti (Milenković, 2006).

Novo oblikovanje turističke tražnje oblikuje i novog turistu–potrošača, kao sofisticiranog, već oformljenog i zahtevnog. Novi sofisticirani turista je nastao kao rezultat iskustva. Turisti iz glavnih regiona sveta, koji kreiraju tražnju, postali su česti putnici koji poseduju lingvističke i tehnološke sposobnosti i mogu da funkcionišu u multikulturalnom i zahtevnom okruženju. Tome treba dodati snažniji marketing novih destinacija, kako bi ušle u ukupnu preraspodelu turističkih putnika. Obrazovanje je takođe odigralo značajnu ulogu, zajedno sa razvijenim 

komunikacijama i dovelo do više softiciranih zahteva od strane tur-operatora, koji sada traže nova iskustva kombinovana sa interesantnim aktivnostima, koje će ispuniti vreme odmora i zadovoljiti njihove raznovrsne interese. U tom slučaju budući turisti moći će da biraju između različitih ponuda, koje im omogućavaju manje vremena provedenog na putovanju do destinacija, efikasnost realizovanja turističkih usluga i prihvatanja kvaliteta turističkog proizvoda. To će sve da omogući brzi protok informacija, brzo prezentovanje destinacija i virtuelni svet doživljaja elemenata turističke ponude.Kako turističko tržište dostiže zrelost, 

rastuća konkurencija će primorati preduzeća da identifikuju i primene moderne metode menadžmenta, odnosno upravljanja. Ovi metodi omogućiće turizmu da minimizira troškove i maksimizira outpute. U isto vreme kreiraju se komparativne prednosti kroz diferencijaciju turističke industrije. Ovo se postiže:

a) efikasnošću i produktivnošću koje donose prednosti u troškovima i

b) diferencijacijom i pozicioniranjem koje donose prednosti u vrednostima.

Sve te promene su tesno povezane sa tehničko-tehnološkim procesima, a naročito dejstvom informacionih sistema.Te tehnologije, na budućnost svetskog turizma, utiču dvojako:

1. na mikronivou tehnologija će povezati celo preduzeće i omogućiti efektivno i brzo upravljanje; i

2. na makronivou informacione tehnologije omogućiće dijagonalnu integraciju industrije turizma kroz unapređenje proizvodnje, distribucije i prodaje kompleksnog turističkog proizvoda (Milenković, 1999).Da bi se ostvarila efikasnost svetskog turizma, ubrzava se i stvaranje velikih multinacionalnih kompanija, koje mogu da pruže turističke usluge, u većini zemalja sveta. Globalizacija je, takođe, jedan od glavnih trendova budućeg razvoja turizma. Ona se bazira na jedinstvu ukusa u svetu i preferencijama vezanim za proizvode, koji rezultiraju iz globalne standardizacije i poboljšanjima u tehnološkim inovacijama.Globalizacija je rezultat povećane koncentracije u industriji turizma. To uslovljava koncentraciju svetskog kapitala u malom broju multinacionalnih turističkih kompanija, a samim tim i kontrolu svetskih turističkih kretanja. Tok koncentracije koji se ostvaruje kroz horizontalno i vertikalno povezivanje je takav da za kompanije srednje veličine u turizmu može da predstavlja problem. Zbog toga rast i razvoj turističkih preduzeća, na multinacionalnom tržištu, obuhvata sledeće elemente:

• ekonomija obima varira u zavisnosti od kontrolisanih i nekontrolisanih faktora turističkog razvoja;

• sposobnost finansiranja visokobudžetnih kampanja, zbog toga što se na svetskom nivou pojavljuju mnogi razvijeni fondovi za turističku aktivnost;  • sposobnost disperzovanja rizika na novim diversifikovanim tržištima;

• uključivanje novih marketing koncepcija;

• aktivno korišćenje tehničko-tehnološ-kog napretka;

• optimizacija korišćenja turističkih resursa i njihova disperzija po različitim sezonskim i vansezonskim intervalima;

• racionalno ponašanje na međunarodnom tržištu humanih turističkih resursa;

• stvaranje konkurentske prednosti u odnosu na ostale učesnike u distribuciji svetskog turističkog proizvoda;

• upravljanje razvojem turizma u budućnosti prepustiti onim menadžerima koji, osim znanja, kreativnosti i veštine, imaju i više raspoloživog vremena za te poslove; i

• stvarati istaknute i prepoznatljive marke i brendove turističke ponude na svetskom turističkom tržištu (Dulčić, 2001).

Kako bi se izbegli problemi u razvoju svetskog turizma i to naročito da velike korporacije u cilju stvaranja velikog profita, zapostave interese turista, turističkih radnika, lokalne zajednice i životne sredine, javljaju se novi trendovi poslovanja.Mnoga mala i srednja preduzeća, pronalazeći najatraktivnije i najpoželjnije delove destinacije svu svoju pažnju usmeriće na te delove. Iz takvih odnosa, komparativne 

prednosti su:

a) diferencijacija turističkog proizvoda;

b) visok nivo personalnih usluga kroz stalnu edukaciju turističkih kadrova;

c) potpuna informisanost o turističkom proizvodu;

d) racionalno poslovanje, stalni rast kvaliteta turističkih usluga i ujednačavanja odnosa razmene kroz politiku cena;

e) deregulacija svetskog turističkog trži-

šta; i

f) sinergija ukupne turističke aktivnosti, sa ukupnim razvojnim zahtevima destinacija (Milenković, 2006).Izazovi budućeg turizma mogu biti rešeni dobro obučenom, energičnom, preduzimljivom radnom snagom, koja govori više jezika, koja razume suštinu turizma i poseduje profesionalnu stručnost. Instruktori i treneri imaće ulogu da obezbede inovacije, podstaknu poboljšanja, motivišu radnu snagu i da rade na stalnom prevazilaženju specifičnih problema u turizmu.Konačno, budućnost svetskog turizma obuhvata i tzv. održivi razvoj i održivi turizam. Najznačajnije je da se odrede precizne mogućnosti turističkog kapaciteta podnošljivosti svake destinacije. U tom smislu mora da se vodi računa o fizičkim osobenostima izvorne prirodne sredine svake destinacije, ekonomsko-socijalnim uticajima turizma na tu sredinu i njenoj ekološkoj stabilnosti. Da bi se postigla (cost-benefit) sigurnost razvoja turizma, on mora da reši konflikte putem alternativnih strategija razvoja, koegzistenciju kroz optimizaciju troškova i koristi i simbiozu, tako da atraktivni elementi životne sredine budu generator razvoja turizma. To nameće i zahtev decentralizovane koncentracije turističkih kapaciteta, kako bi se ostvarila potpuna sinergija budućeg 

razvoja turizma i životne sredine.

Zaključak

Sve savremene promene u svetu reflektuju se direktno, ili indirektno na promene u svetskom turizmu. Turizam je bio i ostaće vodeći indikator globalizacije. U tome da postane takav proces, da svakom čoveku omogući hedonističke zahteve za odmorom, rekreacijom i zabavom, on nailazi na velike probleme. Sve više se ističu oni problemi na koje turizam ne može aktivno da utiče, jer su ti procesi brži i konkretniji u sprovođenju interesa globalnog kapitala.Demografska kretanja u svetu, brzi rast nauke, tehnike, tehnologije, kao i distribucije i promene informacija uslovljavaju regionalnu preraspodelu svetskog turizma. Nove metode formiranja turističke ponude i tražnje, stvaranje novog, fleksibilnog i brzo prihvatljivog turističkog proizvoda, kao i doživljavanje sveta kod kuće, uslovljavaju da svetski turizam ulazi u rizičnu fazu.  

Ta faza podrazumeva preuzimanje kontrole nad njim od onih zemalja koje imaju najbrži ekonomski rast i razvoj, što, u krajnjem slučaju, određuje obim i strukturu svetskih turističkih kretanja.Različita shvatanja dosadašnjeg razvoja svetskog turizma izdvojila su i one faktore na koje on može da utiče.

 Ti faktori, na strani turističke tražnje, označavaju prelaz između masovnog i postmodernog turizma u tom smislu da se prelazi iz zadovoljenja potreba, po svaku cenu, u zadovoljenje potreba, koje nose obeležje izgrađene turističke kulture. To znači da masovni turizam, bez jasno definisanih segmentnih grupa potrošača prelazi u individualni, visoko sofisticirani turizam, sa jasno izdiferenciranim potrošačima. S druge strane, svetski turizam moraće da bude podređen tehničko-tehnološkim promenama dejstvu informacionih sistema, kako bi mogao da zadovolji stečene potrebe turista, ugrađujući u njih specifične turističke zahteve.Budućnost svetskog turizma je kompleksna kategorija, koja povezuje interese rada i kapitala, kroz sopstveno vlasništvo, s jedne strane i ostvarenje ekonomskih efekata za sve učesnike u turizmu, s druge strane. Kroz održivi razvoj turizam postaje globalna tema korišćenja atraktivnih elemenata životne sredine, ali samo tamo gde to korišćenje čini potpuno zadovoljenje svih učesnika i ostvarenje koristi za sve.

Analiza multifaznih turističkih doživljaja

Uvod

Danas su doživljaji postali najznačajnija roba koja se nudi na tržištu. Sa televizijskih ekrana, reklamnih panoa, stranica novina, stalno se nude proizvodi i usluge koji obećavaju neku vrstu intenzivnih doživljaja. Istovremeno su potrošači sve skloniji da traže da „dožive nešto novo“ (avanturistički turizam) i da preuzmu veće rizike kako bi sišli sa „utabanih staza“ (masovni turizam). 

S rastom i razvojem turizma ljudi sve više traže egzotična mesta koja obećavaju „bogate doživljaje“. Naravno, ne samo turizam, već i brojne druge usluge i proizvodi baziraju se na vrsti i intenzitetu doživljaja koji mogu izazvati kod korisnika (od vožnje brzim automobilom koji se nudi na tržištu, preko ukusa osvežavajućih napitaka, do najnovijeg holivudskog filma). Imajući to u vidu danas su sve više u opticaju termini kao što su „društvo doživljaja“ i „ekonomija doživljaja“, što praktično znači da živimo u društvu u kome su doživljaji vrhunska vrednost (od metafizičkog doživljaja, preko erotskih i kulinarskih užitaka, do uživanja u sunčanju i kupanju na egzotičnim ostrvima). Zbog toga ne iznenađuje činjenica da su u tržišnoj ekonomiji doživljaji postali roba koja se nudi i prodaje. U tom kontekstu ni turisti se više ne zadovoljavaju klasičnim „razgledanjem mesta“, već traže mnogo više, traže raznovrsne, intenzivne doživljaje tokom putovanja, a upravo od toga zavisi intenzitet satisfakcije.

Teorija turističkih doživljaja

Turistička industrija se bavi prodajom doživljaja. Doživljajna vrednost turističkog proizvoda ili usluge je dominantni faktor koji utiče na donošenje odluka od strane potrošača. Turisti traže emocionalne doživljaje, a uspomene sa putovanja su njihova najvažnija karakteristika. Dok su robe opipljive, a usluge neopipljive, doživljaji se pamte, odnosno urezuju u sećanje. Imajući to u vidu, može se reći da su turističke atrakcije glavni generatori turističkih doživljaja i uspomena.Turističke destinacije, atrakcije, turoperatori i drugi učesnici u turističkom poslovanju smatraju da se turistički doživljaji mogu proizvoditi, pakovati i da se njima može upravljati, s ciljem da se turistima ponude uzbudljivi doživljaji koje će pamtiti. Kompleksna priroda turističkih doživljaja je predmet analize i rasprave u stručnoj literaturi. U tom smislu istraživači ističu određen broj problema koji se javljaju pri analizi doživljaja.Način na koji turisti opažaju svet oko sebe utiče na kvalitet i intenzitet njihovog doživljaja. Prekoncipirane ideje turista i njihova očekivanja utiču na to kako oni konzumiraju proizvod, kako ga procenjuju i uživaju u njemu.Turističke aktivnosti omogućavaju turisti da ostvari doživljaje koji se posmatraju kao korisni za ličnu dobrobit. Neke koristi od učešća u turističkim aktivnostima obuhvataju poboljšanje psihološkog raspoloženja i osećanja dobrobiti, potvrđivanje sopstvenog identiteta i upoznavanje drugih mesta i kultura. Stanje duha i dubina emocija obuhvataju vrste mentalnih stanja koje ljudi doživljavaju tokom putovanja, a koja se često opisuju kao posebni, puni značenja i izvan uobičajenog. Ovi doživljaji su sveobuhvatni i emocionalno intenzivni. Ljudi mogu da dožive „osećanje transcendencije, kao da su granice sopstvene ličnosti proširene“. Turisti takođe mogu da dožive intelektualni izazov, postanu duboko usredsređeni i izgube osećanje za vreme tokom optimalnog doživljaja. Intenzitet doživljaja zavisi od stepena do koga ljudi stupaju u interakciju sa proizvodom. Pravo okruženje će doprineti da ljudi stupe u dublju interakciju sa proizvodom, a turisti na taj način osećaju da je proizvod personalizovan na način koji im odgovara. Zbog toga će njihovi doživljaji izazvati veći stepen satisfakcije.Fenomenologija turističkog doživljaja obuhvata širok spektar turističkih doživljaja. U psihologiji fenomenološka metoda se koristi u manje ili više modifikovanom obliku. Fenomenološka metoda je jedan od specifičnih oblika introspektivne metode koju odlikuje sledeće: predmet fenomenološkog ispitivanja su pojave subjektivnog iskustva, odnosno svesno doživljene konkretne pojave. U ovom pogledu fenomenološki metod je blizak introspekciji, a suprotstavljen je biheviorističkoj nauci o ponašanju; Fenomenološku metodu karakteriše uzdržavanje od svih predubeđenja i pretpostavki, naučnih teorija, modela, utvrđenih načina mišljenja, odnosno njihovim –„stavljanjem u zagradu“ i vraćanjem samim stvarima i iskustvu; U opisu fenomena pojave treba opisati onako kako se neposredno javljaju u svesti, a to znači da fenomenolog mora da poseduje „disciplinovanu naivnost“; Fenomenologija od opisanih pojava ide dalje, ona konstruiše psihološke teorije i sisteme. Opis se mora prevazići, a u pojavama se moraju tražiti i sagledati suštine koje su u njima date. Ukoliko prihvatimo kao pretpostavku fenomenološki stav da u našem neposrednom iskustvu ne postoje samo čulni podaci, već da se suštine pojedinih objekata i fenomena mogu intuitivno opažati, onda se postavlja pitanje postoje li, i kakve su suštine turističkog doživljaja. U ovom kontekstu Koen (Cohen,1979) predstavlja pet načina turističkog doživljaja, baziranih na različitim stilovima potrošnje, uključujući i sklonost turista ka održanju dobrobiti, bekstvo od dosade, potragu za estetskim doživljajima i potragu za alternativnim smislom egzistencije. Drugi autori se bave empirijsko-fenomenološkim pristupom koji teži da objasni turističke doživljaje sakupljanjem refleksivnih, intimnih informacija. Ova istraživanja teže da opišu tok lične svesti.

Faze turističkog doživljaja

Postavlja se pitanje koje sve doživljaje mo-žemo tretirati kao turističke? Da li su turistički doživljaji samo oni doživljaji koji se javljaju za vreme boravka u nekom turističkom mestu ili obuhvataju i putovanja u odlasku i povratku, kao i sve doživljaje u vezi s tim, ili pak obuhvataju i doživljaje pre i posle putovanja. Problem je da li će se prihvatiti širi pojam turističkog doživljavanja, koji obuhvata i sve ono što se dešava pre i posle putovanja, ili uži pojam koji 

obuhvata putovanja u odlasku i povratku i boravak, ili najuži koncept koji obuhvata samo boravak. Ipak, ovde, suštinske dileme nema, predmet analize će biti najširi koncept turističkog doživljaja, jer se bez analize svih sukcesivnih faza ne može shvatiti suština turističkog fenomena.

Pripremna faza i anticipacija putovanja

Integralni deo šireg koncepta putovanja čini i pripremna faza, u kojoj se budući turista praktično i psihološki priprema za predstojeće putovanje. Pojedinac počinje prvo mentalno, a zatim fizički da se priprema za turističku egzistenciju. Razmišljanje i razgovor o putovanju, sakupljanje informacija, priprema automobila za put ili rezervacija avionskih karata, molba susedima da pripaze kuću ili stan, pakovanje kofera i slične aktivnosti su samo neke od vidljivih manifestacija ove završne faze inkubacije iz koje će se uskoro stvoriti turista.Ova faza obuhvata vremenski period od donošenja odluke da se krene na put i obuhvata čitav niz psiholoških i praktičnih priprema. Budući turista sanjari i zamišlja nepoznate krajeve u koje će otići, a ukoliko je zainteresovaniji i obrazovaniji, sakuplja i čita vodiče i drugu putnu literaturu, a eventualno pokušava da malo nauči jezik zemlje u koju ide. Takođe se kupuju razne stvari neophodne za putovanje. Priprema putovanja je i društveni događaj, ukoliko putuje više članova porodice ili grupa prijatelja, predstojeće putovanje je predmet razgovora, zajedničkih dogovora i priprema (planiranje, sakupljanje informacija, organizacija, kupovina, itd.). Sve ove aktivnosti, svi ovi događaji vezani za pripremu putovanja izazivaju različite doživljaje i emotivne reakcije: napetost, radost, iščekivanje, nadu, nestrpljenje, strepnju, nesigurnost, nervozu, neizvesnost, strah, itd.Pripremna faza je i predmet empirijskih istraživanja. Tako, na primer, grupa autora (Maher, Steel i McIntosh, 2003: 59-67) prilikom istraživanja doživljaja turista na Antarktiku, polazi upravo od načina doživljavanja u predputnoj fazi. Oni su odabranoj grupi putnika za Antarktik slali upitnike na osnovu kojih su utvrdili njihova razmišljanja, osećanja, očekivanja i do-

življaje vezane za predstojeće putovanje.

Putovanje do turističkog odredišta

Putovanje do izabrane destinacije obuhvata putovanje nekim prevoznim sredstvom, uključujući i eventualna zaustavljanja zbog odmora i promene prevoznog sredstva. Tokom samog putovanja najčešći su sledeći doživljaji: 

• Doživljaji koje generiše određena vrsta prevoznog sredstva (automobil, voz, brod, avion,) i samo kretanje kroz prostor, a koji se mogu kretati u rasponu od straha do uživanja. 

• Doživljaji koji su vezani za posmatranje pejzaža koji promiče manjom ili većom brzinom pored prozora automobila ili voza. Posmatranje pejzaža sa broda ili iz aviona su sasvim različiti doživljaji, od kojih svaki ima svoje specifične čari. Ovaj doživljaj je praktično nerazdvojiv 

od doživljaja kretanja određenim prevoznim sredstvom.

• Doživljaji vezani za društvene kontakte, odnosno slučajne susrete, poznanstva i razgovore sa nepoznatim ljudima na brodu, u vozu ili avionu. Komuniciranje sa saputnicima, sklapanje novih prolaznih poznanstava, ali i onih koji mogu prerasti u trajnije prijateljstvo ili čak ljubav.

Ponašanje i doživljaji na licu mesta

Boravak obuhvata vreme koje se provodi u određenom mestu ili mestima koja su odabrana kao cilj putovanja. To mesto ili mesta predstavljaju osnovni cilj, u njima leži glavni razlog zbog koga se krenulo na put. Upravo tu, na licu mesta, dolazi do zadovoljavanja ili nezadovoljavanja potreba, to jest do radosti i ushićenja ili do razočarenja ili nezadovoljstva. Boravak, susret sa izabranim mestom je centralna, najvažnija faza od koje u najvećoj meri zavisi uspeh ili neuspeh celog putovanja. 

Ona nije važna samo zbog toga što najduže traje, već i zbog toga što za pojedinca ima najveći psihološki značaj. Tu dolazi do sučeljavanja snova sa stvarnošću, visokih očekivanja sa realnošću na licu mesta, tu se najviše i najintenzivnije doživljava. Boravak je ispunjen brojnim aktivnostima i događajima, bilo da su u pitanju poseta i obilazak gradova i kulturno-istorijskih spomenika, kontakt sa ljudima ili fizičke aktivnosti.Kako transformacija pojedinca u turistu napreduje, svakodnevna sredina u mestu prebivališta dobija poziciju pozadine - “back home“, deponovana kultura ishodišta je prognana u rezidualnu kulturu koja se nalazi u pozadini, a turistička kultura novog sveta preovladava. Drugim rečima, uobičajena vremenska, prostorna i kulturna dimenzija se „distanciraju“ u prošlost, a neuobičajeno, sada i ovde, dolazi u prvi plan i postaje nova realnost. 

Turistička kultura, kao modus operandi i vivendi turističke egzistencije počinje da definiše i redefiniše uloge, pravila, pojmove, kretanja, oblike, sile, očekivanja i procese; kao i pojam animacije, odnosno zabave (ispunjenost novim duhom, hrabrošću i odlučnoščću, na primer). Život turiste je u suprotnosti sa kulturno oblikovanim i sankcionisanim životom kod kuće, a ludičke sile i želja za dokolicom dobijaju na snazi. Novo turističko stanje, u stvari, podstiče antistrukturalne manifestacije tako da turizam dobija karakteristike igre.Međutim, za utvrđivanje psihološke suštine putovanja i turizma nije dovoljan samo bihevioristički pristup u izučavanju aktivnosti, tj. ponašanje turista za vreme odmora, Naime, ponašanje je samo manje ili više veran odraz, posledica, određenih psihičkih procesa, kao što i svako ponašanje povratno utiče na dalji tok unutrašnjih procesa. Imajući to u vidu u centru pažnje treba da bude doživljaj turiste na licu mesta, onako kako ga doživljava i opisuje.

 Teme istraživanja, koje se odnose na ovu centralnu komponentu turističkog modela, obuhvataju sledeća pitanja: da li pojedini novi turisti, sa određenim kulturnim predznanjem, žele da koriste deo animacije kako bi dodatno bili oslobođeni sopstvene kulture i svakodnevice; zašto određene grupe moraju prvo da dožive orijentacionu fazu pre nego što uđu u fazu pune animacije; da li je orijentacija najuzvišeniji period animacije zato što se vremenski nalazi odmah iza svakodnevnog vremena; koji turisti su više impulsivni i spontani tokom faze animacije; koji uobičajeni-neuobičajeni faktori najviše doprinose animaciji i turističkom transu; na koji se način animacioni svet biznismena razlikuje od animacionog sveta turiste; koliko su slične ili različite njihove maske; koje uloge u neuobičajenom turističkom svetu imaju turistički hramovi, zaposleni u turizmu, lokalno stanovništvo i turističke atrakcije; zašto pojedine grupe prolaze kroz ceo animacioni proces, a da pri tome ipak ne budu emancipovane i transformisane.Pomenuta grupa autora je posetioce Antarkitika ispitivala i na licu mesta i to tako što je paralelno vršen duboki intervju i obavljano posmatranje ponašanja. Takođe je analizirana prateća dokumentacija vezana za itinerer, kulturu, društvene odnose i obrazovne programe. Na osnovu toga došlo se do određenih rezultata koji ukazuju na sadržaj svesti, vrstu i intenzitet doživljaja na licu mesta.

Povratno putovanje u polaznu tačku

Povratno putovanje obuhvata putovanje od poslednjeg mesta boravka do kuće. Ovo putovanje ima istu strukturu kao i putovanje ka turističkoj destinaciji (prevozno sredstvo, promicanje pejzaža, društveni kontakti), međutim, budući da je pravac različit, jer se putuje u obrnutom smeru (nazad ka mestu prebivališta), ukupno raspoloženje, stanje duha, i doživljavanje ovog putovanja je različito. Posle provedenog odmora, posle brojnih utisaka, uzbuđenja, radosti ili razočarenja, turista je najčešće umoran, iscrpljen i ispražnjen, tako da nije više u stanju da sa istom pažnjom i interesovanjem kao u odlasku posmatra pejzaž, uživa u vožnji ili razgovara sa saputnicima. Pored toga, nema ni napetosti ni neizvesnosti oko toga šta ga čeka na kraju puta, jer se vraća u dobro poznatu svakodnevicu. Zbog toga povratno putovanje ima najčešće instrumentalnu vrednost (što brži i sigurniji povratak), jer umorni turista žuri da što pre stigne kući, da se odmori i sredi utiske. Ovo je utoliko izraženije kod onih turista kod kojih se već javila nostalgija ili koji su nezadovoljni putovanjem.Turizam, kao kratak skok sa polazne platforme, ima svoj početak u svakodnevnoj egzistenciji, svoje trajanje kroz animaciju na izabranoj destinaciji i kraj povratkom u polaznu tačku. Repatriaciona komponenta predstavlja transformacioni proces koji se sastoji od dve povezane faze.Prva faza obuhvata proces reverzije iz neuobičajenog sveta, koje počinje približavanjem trenutka povratka. Turista mora da napusti prostornu, vremensku i kulturnu zonu turističke destinacije i ostavi ih iza sebe. Psihološka retransformacija prvo deluje na turistu, a kulminaciju predstavlja sam čin odlaska (napuštanja) animiranog, neuobičajenog sveta destinacije. Stvarni povratak u uobičajeno, bilo da se radi o kopnenim, vazdušnim ili vodenim transportnim sredstvima, na primer, pruža mogućnosti za druge ritualne oblike opraštanje od turističke egzistencije. Druga faza se označava kao proces potčinjavanja koji obuhvata vaskrsenje ranijeg ja (sebstva) i reafirmaciju uobičajenog sveta. Ovde kulturni, zadnji i prednji, plan počinju da menjaju mesta. Drugim rečima, rezidualna kultura, koja se povukla u pozadinsku poziciju tokom boravka na destinaciji, i čije upražnjeno mesto je zauzela turistička kultura, sada u potpunosti preuzima prvobitnu poziciju. Kako ovaj proces napreduje, neuobičajeno postepeno ustupa mesto uobičajenom, banalnom.

Posleputna faza, uspomene i sećanja

Posleputna faza obuhvata neodređeni vremenski period od povratka kući (dužina perioda zavisi od brojnih spoljnih i unutrašnjih faktora, karakterističnih za svakog pojedinca). Posle svega, može se javiti (kod većine turista se javlja) radost zbog povratka kući. Kod drugih se javlja nezadovoljstvo, jer im je na odmoru bilo lepše nego kod kuće, gde ih ponovo čekaju uobičajene obaveze ili dobro poznata svakodnevica. Po povratku, turista u sećanju sređuje svoje utiske i doživljaje, upoređujući viđeno i doživljeno s onim što je očekivao pre polaska. Taj bilans može biti manje ili više pozitivan ili negativan, što utiče na stepen satisfakcije obavljenim putovanjem. Pojedinih prijatnih i neprijatnih doživljaja turista se može sećati jako 

dugo, čak i tokom celog života. Pored toga, putovanje utiče i na promenu ili još češće potvrđivanje prethodnih stavova turiste prema zemlji u koju je putovao, ali i prema sopstvenoj zemlji i kulturi, koje se sada, u kontekstu novostečenih iskustava sa putovanja, sagledavaju na drugačiji način. Povratak sa putovanja prati čitav niz aktivnosti kao što su razgledanje kupljenih suvenira i drugih predmeta, fotografija, slajdova, video zapisa, zajedno sa porodicom i prijateljima. Tu su i razgovori o putovanju sa kolegama s posla, slušanje muzike sa diskova koji su kupljeni na putu, eventualno priprema kulinarskih specijalitet iz zemlje u kojoj je proveden odmor, itd. Efekti putovanja mogu, u krajnjoj liniji, i prevazići neki vremenski, formalno ograničen, period i protezati se kroz ceo život, u obliku sećanja i delanja koji u pojedincu izazivaju post festum širok spektar prijatnih doživljaja.Pomenuti istraživači načina doživljavanja Antarktika bavili su se i posleputnom fazom. U ovoj fazi korišćena je metoda dopisivanja sa putnicima posredstvom elektronske pošte i to u periodu od dva do šest meseci od povratka sa putovanja. Na taj način se došlo do relevantnih informacija vezanih za stepen satisfakcije obavljenim putovanjem, kao i doživljaje vezane za sećanja i uspomene.

Zaključak

Prikazani pristupi su fokusirani na način na koji ljudi reaguju na turistički proizvod, njihove lične konstrukcije proizvoda i načine doživljavanja pojedinih faza putovanja. Ipak, vreme i prostor se socijalno i kulturno interpretiraju. U zavisnosti od profila ljudi, oni će obraćati pažnju na različite stvari, čak i kada se nalaze na istom mestu u isto vreme. Imajući to u vidu, posrednici u turizmu imaju veliki značaj, jer je njihova uloga da usmeravaju pažnju turista na najvrednije stvari i da pružaju odgovarajuću interpretaciju, kako bi obogatili turistički doživljaj.Turistički posrednici i operatori imaju zadatak da upravljaju turističkim ponašanjem, nudeći turistima odgovarajuću sredinu koja će biti u stanju da zadovolji njihove potrebe i očekivanja. Oni takođe pojačavaju turističke doživljaje tako što kontrolišu i usmeravaju pažnju 

posetilaca na turističke atrakcije, događaje i aktivnosti koje imaju najveći potencijal za izazivanje intenzivnih doživljaja. 

Prilagođavanje hotelijerstva savremenim oblicima turizma

Uvod

Tretman hotelijerstva kao materijalne osnove turizma, iako nesporan, može se smatrati klasičnim. Savremeno hotelijerstvo danas je mnogo više od materijalne osnove turizma. Drugim rečima, simplifikovan pristup turističkom tržištu kao odnosu ponude i tražnje, pri čemu je ponuda kruta (nepromenljiva), a tražnja elastična (promenljiva), odslikava tradicionalno učenje koje praksa prevazilazi.

 Neminovno je, dakle, da se ponuda čiju bazu čini hotelijerstvo, prilagođava tražnji i to ne samo u pripremnoj fazi svog nastanka, već i u fazi funkcionisanja. Promene na strani tražnje su brze i teško predvidive. Potrebe, želje i zahtevi različitih kategorija korisnika diktiraju nove trendove u turizmu, odnosno nove oblike turističkih kretanja. Motivi kretanja sve su uslovljeniji socio-psihološkim i kulturološkim faktorima. Turistička potreba postaje sve kompleksnija kategorija. Kolektivizacija turističke potrebe iz sredine 20. veka dovela je do masovnog turizma čiju je materijalnu bazu činilo hotelijerstvo stereotipne ponude. Početkom 21. veka turistička potreba je individualizovana

. Rezultat ove individualizacije je nastanak različitih oblika turizma kojima hotelijerstvo mora da se prilagođava. Prilagođavanje hotelijerstva različitim oblicima turizma u praksi se ispoljava prevashodno različitim nivoima diferenciranja hotelijerskih objekata. Diferenciranje se vrši na osnovu spleta raznovrsnih kriterijuma, uslovljenih sinergetskim delovanjem brojnih faktora.

Grupisanje objekata hotelijerstva

Grupisanje hotelijerskih objekata je proces koji se vrši sa ciljem bližeg definisanja delatnosti i zauzimanja određenih pozicija na tržištu. Sinergetski efekat delovanja spleta tržišnih faktora i lokacije iskristalisao je uticaj i drugih faktora kao što su: asortiman i način pružanja usluga, 
vremenski period pružanja usluga, tehničko-tehnološka ekipiranost, organizaciono-kadrovski model, obim i struktura kapitala. 

Lokacija, asortiman, način i vremenski period pružanja usluga uslovljavaju tehničko-tehnološku ekipiranost i organizaciono-kadrovski model, a time i obim i strukturu kapitala. Dominantan uticaj pojedine grupe faktora opredeljuje ključne kriterijume dalje sistematizacije objekata hotelijerstva.

 Hoteli se smatraju najreprezentativnijim ugostiteljskim objektima za smeštaj, gde dolazi do izražaja sinergetsko delovanje navedenih kriterijuma sistematizacije. Razumljivo je da se moteli razlikuju od hotela ne samo po lokaciji, već i po užem asortimanu usluga, pa samim tim i jednostavnijem organizaciono-kadrovskom modelu. Razlike između hotela i kampova, na primer, još su očiglednije.

 Kampovi se smatraju tipičnim sezonskim ugostiteljskim objektima za smeštaj koji su prevashodno namenjeni kupališno-rekreativnom turizmu, dok su hoteli “univerzalni” ugostiteljski objekti koji mogu poslovati i celogodišnje i sezonski, tretirati se i kao stacionarni i kao prolazni, prevashodno u zavisnosti od lokacije (Kosar, 2002).

Grupisanje objekata hotelijerstva pretpostavlja uvažavanje kriterijuma za diferenciranje različitih oblika turizma. Sinergetsko delovanje lokacije i motiva posete opredelilo je podelu na kulturni i rekreativni turizam. Način zadovoljavanja kulturne, odnosno rekreativne komponente turističke potrebe opredeljuje dužinu boravka, odnosno trajanje turističkog putovanja, što inicira podelu na stacionarni i ekskurzioni turizam, dok se kao međuoblik izdvaja prolazni, ili tranzitni turizam. Prirodne turističke atrakcije kao što su more, jezero, reka ili planina poseduju rekreativne agense čije je delovanje sezonski uslovljeno. Drugim rečima kupališnorekreativni – primorski, jezerski i rečni turizam prevashodno spadaju u sezonske oblike turističkih kretanja. Izdvajanje pomenutih tipskih oblika turizma uslovilo je grupisanje hotelijerskih objekata na osnovu kriterujuma dužine boravka i perioda rada, na stacionarne i prolazne, odnosno objekte sa sezonskim i objekte sa celogodišnjim poslovanjem. 

Praksa hotelijerskog poslovanja pokazuje da su objekti stacionarnog tipa u većini slučajeva sezonskog karaktera,dok objekti prolaznog tipa uglavnom posluju tokom čitave godine. Sezonska uslovljenost turističkih kretanja vremenskom distribucijom godišnjih odmora i školskih raspusta, uslovila je sezonalnost poslovanja hotelijerskih objekata lociranih u turističkim destinacijama  čiji resursi poseduju stabilnu atraktivnost tokom čitave godine. Misli se prevashodno na kulturno-istorijske spomenike čija atraktivna moć nije sezonski uslovljena, 
ali i na balneološke resurse čiji su lečiliš-no-rehabilitacioni agensi, posebno termomineralni izvori stabilni tokom čitave godine.

 Tako se i u banjskim mestima pojavljaju stacionarni hotelijerski objekti sa sezonskim poslovanjem, dok je istovre meno hotelijerska ponuda ekskurzionih turističkih destinacija koncipirana na sezonskom poslovanju prolaznih objekata. Celogodišnje poslovanje objekata u gradovima kao kompleksnim destinacijama u kojima se ‘’sudaraju’’ različiti oblici turizma (poslovni, ekskurzioni, manifestacioni, tranzitni, obrazovni i dr.), kao i objekata lociranih uz magistralne drumske saobraćajnice, jeste uobičajeni oblik funkcionisanja hotelijerstva.Dalja elaboracija na temu prilagođavanja hotelijerstva savremenim oblicima turizma nameće osvrt na klasičnu tezu o neelastičnosti turistične ponude i elastičnosti turističke tražnje. Opšte je poznato da dužina trajanja sezone predstavlja važan indikator stepena razvijenosti turizma, a samim tim i hotelijerstva. Takođe je poznato da savremeni način života podrazumeva sve elastičniji pristup vremenskoj distribuciji korišćenja godišnjih odmora. 

Ponašanje turističkih potrošača se menja u kontekstu narastanja potrebe za učestalijim preduzimanjem kraćih turističkih putovanja u toku godine. Dakle, prosečna dužina boravka se smanjuje, ali se broj putovanja u toku godine povećava. Objekti hotelijerstva, tehničko-tehnološki koncipirani pod isključivim uticajem lokacionog faktora i sezonske snage atraktivnih 
resursa, kao, na primer, objekti koju svoju ponudu baztiraju na formuli 3S u letnjoj (sun, sea, sand - sunce, more, pesak) ili zimskoj (sun, snow, ski - sunce, sneg, skijanje) varijanti, sve teže održavaju pozicije na turističkom tržištu (Hsu, Powers, 2002). Drugim rečima, bazni hotelski proizvod, odnosno njegovo ‘’jezgro’’ koje čine osnovne ugostiteljske usluge svedene na smeštaj i ishranu, mora se prilagođavati ponašanju savremenih turističkih potrošača, s obzirom da su oni kreatori novih oblika turizma (Kosar, Rašeta, 2005).

Grupisanje hotelijerskih objekata na stacionarne i prolazne, odnosno sezonske i celogodišnje, opstaće u kontekstu njihove preovlađujuće poslovne usmerenosti, ali će formiranje njihove ponude, odnosno kompleksa integrisanih usluga, morati da se kreće u pravcu usklađivanja sa ponašanjem potrošača. U tom kontekstu, tradicionalni oblici turizma, izdiferencirani na osnovu standardne tipologije turističkih resursa i dalje opstaju, ali transformisani na način koji obezbeđuje zadovoljavanje sve razuđenije strukture turističke potrebe, konkretizovane u zahtevima, željama i očekivanjima potrošača.

 Ovde dolazi do izražaja sinergetski efekat hotelijerstva i turizma, s obzirom da se atraktivnost primarnih resursa ‘’pojačava’’ redizajniranjem postojećih i dizajniranjem novih objekata. To znači da su objekti hotelijerstva nosioci kreiranja novih sadržaja kojima se izlazi u susret zahtevima potrošača. U tome leži suština ne samo prilagođavanja, već i direktnog inkorporiranja hotelijerstva u nove oblike turizma.Praktičan oblik ispoljavanja ovog procesa ogleda se u grupisanju hotelijerskih objekata prema ceni, od badžet, preko objekata ekonomske, srednje i prve klase, do luksuznih, koje nastaje kao izraz prilagođavanja različitim tržišnim segmentima od masovnog do ekskluzivnog turizma.

 S tim u vezi je i prilagođavanje hotelijerstva različitim oblicima turizma izdiferenciranim na osnovu zajedničkog preovlađujućeg delovanja demografskih i ekonomskih  faktora. Misli se na dečji i omladinski turizam, porodični, poslovni, turizam trećeg doba. Starost, porodični status i platežna moć opredeljuju preferencije prema objektima različitih kategorija, koji shodno verifikovanom rangu kvaliteta ponude formiraju cene, prevashodno po principu ‘’vrednost za novac’’. Grupisanje i rangiranje hotelijerskih objekata predstavlja polaznu pretpostavku uspešnog poslovanja. Dinamika menjanja potrošačkih navika i ponašanja koja dovodi do nastanka sve brojnijih i raznovrsnijih oblika turizma, nameće potrebu daljeg diferenciranja hotelijerstva, odnosno povećanja stepena njegove fleksibilnosti, u kontekstu trajne i dosledne orijentacije prema korisniku.

Tipizacija i specijalizacija objekata hotelijerstva

Na globalnom nivou, turuzam se razvija u pravcu regionalne preraspodele, odnosno prestruktuiranja turističkih kretanja ka novim destinacijama. U tom smislu, podela na klasične receptivne i inicijativne turističke zemlje sve je teže održiva, s obzirom da obim turističke tražnje ima tendenciju stalnog uvećavanja. Uključivanje novih slojeva stanovništva iz celog sveta u turstička kretanja usložnjava ekonomsku, etno-sociološku, kulturološku i psihološku strukturu tražnje. 

Zadovoljavanje izuzetno širokog i raznovrsnog spektra potreba integrisanih u potrebu za putovanjem, dovodi do nastanka tzv. posebnih oblika turizma. Posebni oblici turizma nastaju dakle kao rezultat promena životnog stila, izazvanih sadašnjošću koju odlikuju: informatizacija i automatizacija, odnosno globalna primena visokih tehnologija, standardizacija i kvalitet proizvoda i usluga, raširena primena marketinškog i menadžmentskog koncepta u poslovanju, inelektualizacija i individualizacija, afirmacija ekologije i zdravlja. Motivima putovanja se pristupa na nov način u kontekstu prevazilaženja njihove jasne izdiferenciranosti na kulturne, rekreativne, poslovne, zdravstvene.

 Očekivanja turista su veoma složena. Oni očekuju jedinstveno iskustvo u kome se prepliću raznovrsni motivi kretanja. Ipak, početni korak ka diferenciranju posebnih oblika turizma obeležava inicijativni, odnosno primarni motiv putovanja. U tom smislu naglašavaju se okruženje, kultura i događaji kao osnovne oblasti unutar kojih se diferenciraju posebni oblici turizma, ali se takođe ističe da ih one ne iscrpljuju, ostavljajući prostora tržištu da stalno otkriva i promoviše nove.Prikazana sistematizacija (Skica 1) preuzeta je da ilustruje raznovrsnost savremenih oblika turizma, bez pretenzija autora da se bavi kriterijumima njihovog diferenciranja. Ima za cilj da pokaže u kakvom tržišnom ambijentu funcioniše hotelijerstvo, odnosno da istakne neophodnost njegovog prilagođavanja kroz procese tipizacije i specijalizacije.Tipizacija je proces izdvajanja različitih pojavnih oblika unutar hotelijerske ponude, na osnovu spleta raznovrsnih kriterijuma. Proces tipizacije je determinisan prevashodnim delovanjem lokacionih i tržišnih faktora. 

Tipizacija hotelijerskih objekata može se odvijati paralelno sa razvrstavanjem i kategorizacijom, što znači da jedan proces ne isključuje druge. Sa stanovišta pretežnog uvažavanja deovanja lokaconog faktora objekti hotelijerstva se tipiziraju na primorske, planinske, banjske, gradske, tranzitne. Delovanje tržišnog faktora ispoljava se uvažavanjem tržišnih segmenata kao pretežnog kriterjuma tipi zacije. Tako se po ovom osnovu mogu izdvojiti poslovni, sportski, porodični, omladinski objekti. Radi se o tipizaciji izvršenoj na osnovu specifičnih potreba preovlađujućih segmenata. Motiv posete se takođe pojavljuje kao faktor od uticaja na tipizaciju. U tom kontekstu dolazi do izražaja već pomenuto istovremeno uzajamno delovanje više motiva posete, pa je vrlo teško identifikovati dominantan razlog koji se ispoljava kao inicijativni faktor putovanja. S druge strane, motivi putovanja različitih tržišnih segmenata mogu biti isti, ali se njihove potrebe, očekivanja i zahtevi razlikuju. 

Primer tipizacije na osnovu motiva posete su tzv. resort, odnosno odmarališni objekti, gde se kao osnovni razlog posete pojavljuju odmor i relaksacija. Odmor i relaksacija prevashodno uključuju zabavu i razonodu, različite oblike rekreacije, wellness, odnosno programe unapređenja zdravlja i kvaliteta života. Razumljivo je da se poimanja „idealnog“ odmora i relaksacije različitih tržišnih segmenata, bitno razlikuju. Na primer, kao suprotstavljeni tržišni segmenti pojavljuju se deca i omladina, mladi parovi, radno aktivni poslovni ljudi, turisti trećeg doba. Razli-čiti vidovi odmora i relaksacije različitih tržišnih segmenata potiču od demografskih, socio-kulturnih, ekonomskih razlika, tj. različitog potrošačkog ponašanja koji je posledica različitog načina života.

 Prethodno izneti stavovi nameću zaključak o potrebi daljeg diferenciranja unutar pojedinih tipova objekata, shodno potrebi prilagođavanja hotelijerstva savremenim oblicima turizma. Proces internog difereciranja hotelijerske ponude unutar postojećih tipova objekata sa ciljem usklađivanja sa zahtevima konkretnih tržišnih segmenata, može se označiti kao specijalizacija. Proces specijalizacije se odvija kao rezultat fokusiranosti na usko izdiferencirane tržišne segmente, odnosno određene ciljne grupe. 

To mogu biti poslovni ljudi koji odlaze na odmor sa porodicom, ali tokom koga i dalje imaju potrebu da rade. To mogu biti pasionirani ljubitelji golfa ili tenisa, deca predškolskog i mlađeg školskog uzrasta, studenti određenih fakulteta, strasni lovci i ribolovci, posmatrači ptica, zaljubljenici u floru i faunu, savremeni „robinzoni“, avanturisti koji vole opasnosti, visoko ekološki svesni, uživaoci u igrama na sreću, istraživači stalno gladni novih znanja, zagovornici zdravog života zasnovanog na odgovarajućoj ishrani, kao i mnogi drugi. Ovom prilikom navedeni, kao i nenavedeni tržišni segmenti utiču na oblikovanje savremenih vidova turizma. U zavisnosti od udela pojedinih segmenata na tržištu, njihov uticaj se konkretizuje specijalizacijom hotelijerskih objekata.

 Hotelijerstvo na taj način svojom fleksibilnošću sve smelije obara tezu o krutosti ponude, direktno se uključujući u oblikovanje specijalizovanog turističkog proizvoda.Na Skici 2. su predstavljeni neki oblici diferenciranja objekata u hotelijerstvu u uslovima sinergetskog delovanja različitih faktora, uz moguće kombinacije na svim nivoima. To znači da se pregled grupa, klasa, tipova i specijalizovanih podtipova nikako ne treba shvatiti kao konačan, već samo kao fazu procesa prilagođavanja hotelijerstva posebnim oblicima turizma.U dizajniranju specijalizovanih paketa usluga, namenjenim konkretnim, temeljno istraženim kategorijama korisnika, prednjače međunarodni hotelski lanci. Strateški menadžment međunarodnih hotelskih lanaca specijalizaciju svoje ponude ostvaruje kroz kontinuirani proces internog brendiranja. (Oden, 1997).

 Poslovanje međunarodnih hotelskih lanaca se ogleda u okupljanju različitih vrsta, tipova i kategorija hotelijerskih objekata pod zajedničkim imenom – globalno prepoznatljivom, renomiranom markom koja obavezuje na proklamovanu poslovnu filozofiju, kompanijsku kulturu i ponašanje, viziju i misiju. Dakle, složena struktura hotelskog lanca, koju ilustruju „podlanci“, odnosno tzv. brendovi, jeste polazna pretpostavka dalje specijalizacije. Specijalizacija u okviru hotelskog lanca se može odvijati internim diferenciranjem unutar brenda, kao i uvođenjem potpuno novog brenda (Kosar, 2002).Vodeći svetski hotelski lanac danas posluje pod imenom „InterContinental Hotels Group“. 

Njegov kapacitet je, prema podacima za 2005. godinu (Hotels Magazine, July 2006, str. 40), iznosio 537.533 sobe, odnosno 3.606 objekata. Nosioci lanca su dva globalna brenda – „InterContinental Hotels & Resorts“ i „Holiday Inn Hotels & Resorts“. Globalno prepoznatljiva hotelska marka „Holiday Inn“ poznata je po procesu internog brendiranja: „Holiday Inn Select“ su objekti specijalizovani za poslovne ljude; „Holiday Inn SunSpree Resorts“ su objekti namenjeni relaksaciji cele porodice, pre svega locirani na turističkim destinacijama toplih tropskih mora; „Holiday Inn Garden Court“ su tzv. butik hoteli sa karakterističnim, jedinstvenim stilom gradnje i uređenja, u skladu sa lokacijom, na prostorima Evrope i Južne Amerike; „Nickelodeon Family Suites by Holiday Inn“ je specijalizovani hotelski brend namenjen deci, koji gradi poslovnu filozofiju suštinskog razumevanja dece i uvažavanja njihovih potreba; „Holiday Inn Express“ je brend srednje klase fokusiran prevashodno na smeštaj, ograničene ili izostavljene usluge u sektoru hrane i pića . 

Prilagođavanje hotelijerstva nekim specifičnim oblicima turizma ogleda se, između ostalog i u postojanju tzv. neobič-nih hotela. Radi se o hotelima igloima, hotelima sojenicama, hotelima pećinama, hotelima zatvorima, hotelima svetionicima, hotelima pod vodom ili na drveću. Ekskluzivitet lokacije, okruženja i samog uređenja, povlači za sobom i odgovarajuću uslugu koja, u skladu sa zahtevima korisnika može biti sasvim redukovana. Pomenuti primeri neobičnih hotela pokazuju visok stepen adaptibilnosti hotelijerstva čak i kad se radi o ekstremnim oblicima turizma.

Zaključak

Diferenciranje objekata na grupe, vrste, klase, tipove i specijalizovane podtipove je proces izložen stalnim promenama koje nastaju pod uticajem promenljivog dejstva spleta različitih faktora. Sama činjeSkica 2. Diferenciranje objekata hotelijerstvazvor: Ideja i realizacija autora 13nica da tržište diktira trendove u turizmu, hotelijerstvu nameće adaptibilnost kao uslov za očuvanje postojećih i zauzimanje povoljnijih pozicija u odnosu na konkurenciju. Razuđenija struktura ponude ukazuje na viši stepen razvijenosti hotelijerstva. Ona svedoči o sprovođenju poslovnih strategija usmerenih na korisnika i njegove potrebe. Adaptibilnost hotelijerstva koja rezultira fleksibilnim hotelskim proizvodom zahteva primenu savremenog koncepta menadžmenta zasnovanog na inovativnom duhu, kvalitetu, znanju, motivaciji, timskom radu u svim domenima poslovanja. Hotelijerske kompanije, moraju, dakle, ne samo da prate trendove u pogledu nastajanja novih oblika turizma, već i da, stalno analizirajući ponašanje potrošača, projektuju njihove buduće potrebe, a s tim u skladu i svoju poslovnu strategiju.